PočetnaVestiHrvatski mediji: Aleksandar Vučić novi Slobodan Milošević

Hrvatski mediji: Aleksandar Vučić novi Slobodan Milošević

Novinar zagrebačkog portala “Indeks” Vladimir Matijanić analizirao je nedavno ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju i napravio je zanimljivu paralelu između Slobodana Miloševića i predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

„Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, otkrio je pre par dana na omiljenoj Televiziji Pink da je BIA celu noć, uoči vojno-policijskog ustoličenja Joanikija Mićovića na Cetinju, obaveštavala srpsko rukovodstvo o događanjima u Crnoj Gori. BIA je, ako niste upoznati, srpska SOA, tajna agencija, a ustoličenje Joanikijevo je, ako ni s tim niste upoznati, bio vojno-policijski spektakl s helikopterima, suzavcima, gumenim mecima i ostalim svjedočanstvima evanđeoske ljubavi kojim je crnogorska država odvratila svoje državljane od nakane da neposredno, ispred Cetinskog manastira, izraze stav o Joanikijevu preuzimanju Mitropolije crnogorsko-primorske“, piše Vladimir Matijanić.

Tekst prenosimo u celosti:

Vučić nije odgovorio što je srpska tajna policija radila u Crnoj Gori

Dakle, BIA. Špijunski svet i polusvet – razlike često nema – rado vršlja kojekuda, pa i po tuđim državama, no ne događa se baš prečesto da predsednici suverenih država javno priznaju da njihovi agenti noći provode špijunirajući po inostranstvu i prava je šteta što s druge strane nije bio samosvesniji novinar ili novinarka da Vučića zaustavi s vrlo jednostavnim i kratkim – zašto?

Ako je Srbija sekularna država, ako između nje i Srpske pravoslavne crkve ipak postoje stanovite razlike, onda ustoličenje istaknutih crkvenih ličnosti ne bi trebao biti posao koji mobilizira državne resurse i šalje ih u druge zemlje po obaveštajne informacije. Ako je, pak, Srbija crkvena država ili ako je Srpska pravoslavna crkva njena duhovna štaka, onda je Joanikijevo ustoličenje nekovrsna vojno-redarstvena operacija – da se poslužimo pripadajućom hrvatskom terminologijom, piše „Indeks“.

Vučićev odgovor na prostodušno „zašto?“ bio bi utoliko interesantniji što je aktuelna crnogorska vlast kadrovski i sadržajno prosrpska. Vladajuća koalicija sastavljena je na podsticaj Srpske pravoslavne crkve, ogorčene nakanom partije večnog crnogorskog vladara Mila Đukanovića da donese zakon koji se konfrontirao s njenim imovinskim pretenzijama. O meri crkvene involviranosti u sastavljanje aktualne crnogorske vlasti svedoči podatak da se pokojni mitropolit Amfilohije, ratni huškač i Joanikijev prethodnik, u septembru prošle godine lično angažovao u poticanju pregovora među članicama aktuelne vladajuće koalicije.

BIA, dakle, nije išla na teritoriju gde su Srbi na bilo kakav način ozbiljno ugroženi, nego u državu s izabranom prosrpskom vlašću. Njena akcija se mogla opravdati nekakvim nacionalnim interesima.

Crna Gora i Republika Srpska kao satisfakcija za Kosovo

Racionalnih razloga nema.

No, tamo gde prestaje racionalno, počinje nacionalno. Vučiću, a i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Crna Gora i Republika Srpska u Bosni i Hercegovini dođu kao neka vrsta satisfakcije za Kosovo izgubljeno u eri Slobodana Miloševića. Mimo iluzija o Kosovu kao „zavetu Srbije“, kako je to formulisao patrijarh Porfirije, prvi čovek SPC-a, ostaje sasvim hladna i racionalna činjenica da je to druga država, NATO-ova baza, ali i da u Srbiji nema dovoljno topovskog mesa spremnog napustiti ovozemaljski život da bi se kod Prizrena podigao nacionalni barjak.

Foto: REUTERS/Stevo Vasiljevic, TANJUG/AP Photo/Risto Bozovic

No, Republika Srpska u nestabilnoj Bosni i Hercegovini, s neurotičnim Miloradom Dodikom, i Crna Gora s crkvenom koalicijom predstavljaju utešni plen u meri u kojoj to budu dopuštale međunarodne okolnosti. Formalno pripajanje zasad nije moguće, Crna Gora je i članica NATO-a, no od takozvanih međunarodnih faktora ne treba očekivati previše.

Postoji detalj zgodan za ilustraciju ovog što tvrdimo. Porfirije, inače gorljivi verbalni borac za Kosovo, naumio je i u maju svečano se ustoličiti u Peći, „u drevnom sedištu Srpske pravoslavne crkve“, ali je krotko odustao zbog epidemioloških mera „u južnoj srpskoj pokrajini“, izvestili su srpski mediji. U Crnoj Gori nije bilo odustajanja, tamo je vlast bila spremna gumenim mecima i suzavcima da tera okupljene protivnike Joanikijevog ustoličenja.

Iz svega navedenog isijava sličnost između Vučića i Miloševića. Vučić je blizak SPC-u čak i više nego Milošević na početku vladarske karijere – SPC je kasnije nervirala Miloševićeva spremnost da potpiše i poneki mirovni sporazum, ali to je danas gotovo nevažno.

Aktuelni predsednik Srbije u Porfiriju je našao srodnu dušu, navodno su povezani obiteljski, ali i duhovno: Vladar je, priča se, još u doba dok je bio potrčko ratnog zločinca Vojislava Šešelja u Srpskoj radikalnoj stranci, odlazio kod Porfirija da leči dušu ispovedanjem.

Porfirije je Vučićev intimus

Porfirije, pritom, kako se čini, nije čovek sklon biranju stranaka, svojevremeno je na predlog Demokratske stranke postao član, a kasnije i predsednik Regulatornog tela za elektronske medije. Na tom mestu je preživeo i dolazak Vučićeve vlasti, otišao je tek kad je postao mitropolit zagrebačko-ljubljanski, 2014. godine. Vođenje SPC-a preuzeo je ove godine u februaru, nakon što se njegov prethodnik Irinej preselio kod poslodavca. Od posledica kovida-19.

Patrijarh Porfirije i Mitropolit Joanikije
Patrijarh Porfirije i Mitropolit Joanikije Foto: REUTERS/Stevo Vasiljevic

Kao što svojevremeno srpski mitinzi po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nisu bili zamislivi bez Miloševićeve režije, tako ni cetinjski spektakl nije bio moguć bez Vučića. Pritom on neumorno manipuliše, preuzima ulogu žrtve. Pokojni Srđa Popović, jedna od najumnijih i najčasnijih srpskih glava u novijoj istoriji, svojevremeno je zapazio da je Milošević faktički isterao Sloveniju iz Jugoslavije, koristeći takozvani dvostruki govor, odnosno optužujući je za separatizam. E to, samo u promenjenim okolnosti, čini i Vučić.

U Crnoj Gori su, dakle, bili njegovi tajni policajci, spominje se i prisustvo vojske. Sarajevski advokat i novinar Senad Pećanin upozorio je da je na službenoj stranici MUP-a Republike Srpske stajalo obaveštenje da su i njihovi pripadnici na Cetinju. Svejedno, Vučić je problem uočio među Crnogorcima: „Oni su želeli da mitropoliju odvoje od majke SPC i prvo je proglasiti pravoslavnom crkvom u CG, a ne odmah crnogorskom, a koja bi bila i za Crnogorce i Srbe. Želeli su da se s vremenom Srbi asimiliraju i da nastane jasna dvotrećinska većina crnogorskog pravoslavnog naroda. To je bio politički plan koji su pokušali da izguraju, a onda sam im kriv ja. Kriva im je Srbija jer smo prepoznali njihov plan i njihovu ideju i počeli o tome da javno govorimo“, izjavio je na Pinku srpski predsednik. Dokazi? Šta će vam, zar sumnjate u Njega?

Vučić kaže da njegovu državu neće ponižavati država koju ponižava

Srpski predsednik je zatim dodao nekoliko kapi klasičnog samosažaljenja: „Zamislite da se to desilo kod nas i da sam ja to predvodio, pa bio bih obešen. Ne bi me obesio naš narod, nego Brisel, Vašington… Jer je sve dozvoljeno protiv Srbije… Otud kampanja protiv SPC-a, kojoj se čak pridružio i Bakir Izetbegović, za kojeg sam mislio da se razume u šerijatsko pravo, ali nisam znao da se razume i u pravoslavlje.“

Na koncu, Vučić je odlučno poručio: „I uvek su iz Crne Gore dolazili napadi na Srbiju. I u vreme agresije NATO-a na našu zemlju Crna Gora je korišćena kao politički poligon za napad na Srbiju, i svaki put se to dešavalo. I oni su navikli da upravljaju Srbijom, ne samo tržištem narkotika i ubijanjima po Beogradu, navikli su da upravljaju Srbijom. Ja vam sad kažem – mi nećemo upravljati Crnom Gorom, mi hoćemo bratske odnose s Crnom Gorom. Ali vam garantujem, dok sam živ, neću vam dati da Srbiju pokorite onako kako ste je pokoravali gotovo 30 godina! Dok sam živ, a vi znate što to znači i šta treba da preduzmete.“

Vučić se, baš kao i Milošević, povremeno čini potpuno odvojen od stvarnosti

Bilo bi veroatno previše pitati ga kako je Crna Gora, s manje stanovnika od Zagreba, od kojih se mnogi izjašnjavaju kao Srbi, pokorila državu koja je pokrenula ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Kako je to izvela taktički i logički? Jedino suvislo objašnjenje je u nesuvislosti – Vučić se, poput Miloševića, u javnim nastupima povremeno čini odvojenim od zbilje.

Franko
Franko „Frenki“ Simatović Foto:Piroschka van de Wouw/Pool via AP

Negde na početku jugoslovenskih ratova po Miloševićevom nalogu su iz Beograda u kninski kraj stizali tipovi poput Franka Simatovića, aktuelnog haškog osuđenika. Zvanično, njihova misija je bila obaveštajna, a u suštini se svodila na pripremanje Srba za rat. Simatović je radio za tadašnji Resor državne bezbednost, prethodnicu Vučićeve BIA-e. Trideset godina kasnije Milošević leži u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, Simatović sedi u Haagu, a BIA, po Vučićevom nalogu, vršlja po Crnoj Gori. Zvanično, bave se obaveštajnim poslovima.

Vučić se, kao i Milošević, poziva na zaštitu Srba

Sve što je Milošević radio, a nije uradio ništa dobro, formalno je bilo nadahnuto zaštitom Srba. Po tom obrascu se ponaša i Vučić – kao što Plenković i Milanović u odnosu prema BiH oponašaju Tuđmana, čini se da Srbiju i Hrvatsku vode aveti zločinaca – s tim da on u sve ubaci i malo lične patnje, spremnosti na stradanje. Eno ga gore poručuje Crnogorcima da mu preko njega živog neće ponižavati državu, i to nakon što je u njihovu državu istovario svoje špijune, možda i vojnike, pa to još i priznao. Glupo, zar ne? Ali pali.

Pre malo više od godinu dana nedeljnik Vreme uporedio je Vučića i Miloševića. Njihov tekst bio je baziran na unutarpolitičkim sličnostima: Milošević je, primera radi, 1997. godine najavljivao „dvostruko veću stopu rasta od najviših stopa rasta u Europi“ i govorio o negativnim pritiscima spoljnih faktora. Vučić se prošle godine podičio najvećim privrednim rastom u Europi, Milošević je najavljivao brze pruge, a Vučić obećavao da će se vozom iz Beograda do Niša stizati za sat i 20 minuta. Povezuje ih i odnos prema medijima, opoziciji, tek što se Milošević retko pojavljivao u medijima.

Neke razlike su u finesama. Miloševićeva je politika nominalno branila Jugoslaviju, a zapravo je pokušala da skroji nove srpske granice, Vučićeva se, pak, bavi „srpskim svetom“, ravnom pločom položenom na četiri ocila, o čijem postojanju naročito rado svedoči Aleksandar Vulin, Vučićev ministar za dizanje tenzija u susednim državama.

Želiš da pomogneš #Otvorenosr.rs? Doniraj

Pratite nas

1,129FansLike
0FollowersFollow
1FollowersFollow
33FollowersFollow
0SubscribersSubscribe

Najčitanije

1 KOMENTAR

Comments are closed.

Сличне вести