NaslovnaVestiVučiću istekao rok, ali je još u upotrebi! OVO SU FINALNI POTEZI...

Vučiću istekao rok, ali je još u upotrebi! OVO SU FINALNI POTEZI AMERIKE KOJI SLEDE

Mudri Vinston Čerčil je dobro rekao: “Uvek možete računati na Amerikance da će učiniti pravu stvar, ali tek nakon što pokušaju sve ostalo”. Amerikanci su nad Srbijom i Srbima već pokušali “sve ostalo”, samo još nisu uradili “pravu stvar”, a to i ne nameravaju.

Sjedinjene Američke Države su stimulisale razbijanje SFRJ, diplomatski i vojno stale su na stranu republika u kojima su bila ugrožena prava srpskog naroda. Političari i istoričari nude različita objašnjenja motiva koji su naveli SAD na takvu odluku. Što god bilo, Amerika se, od početka krvavog raspada Titove Jugoslavije, ponašala kao strana u ratu. Na njeno insistiranje Srbiji su uvedene sankcije, koje su uništile privredni sistem i nanele štetu čije posledice još nisu sanirane. Preko veteranskih paravojnih grupa organizovali su “Oluju” i etničko čišćenje Hrvatske. U okviru NATO snaga bombardovali su položaje vojske Republike Srpske, čime su omogućili muslimanskim snagama da osvoje celu Bosansku krajinu i priđu nadomak Banjaluke.

Posle neuspelih pregovora u Rambujeu, mimo Saveta bezbednosti UN-a 1999. izvršili su agresiju na SR Jugoslaviju i svojim saveznicima, albanskim teroristima iz UČK, omogućili okupaciju Kosova i Metohije. Posle vojne, prešli su na političku okupaciju cele Srbije.

Kao sve svoje interesne zone, Amerika je i Srbiju kontrolisala pritiscima na lokalne vođe. Kad je popuštao i prihvatao ulogu kolonijalnog namesnika, Slobodan Milošević je u Vašingtonu tretiran kao “faktor mira i stabilnosti na Balkanu”. Kako i ne bi, uveo je ekonomsku blokadu na Drini kao sredstvo kažnjavanja neposlušnog rukovodstva Republike Srpske, a preko Milana Martića i oficira JNA sabotirao je odbranu Republike Srpske Krajine. Dok je u srpskoj javnosti stvarao utisak suverenog vođe, koji hrabro brani interese svoje države i naroda, Milošević je na sve načine pokušavao da stekne simpatije Amerikanaca. O tome svedoče transkripti presretnutih telefonskih razgovora, kao što je onaj od 14. januara 1996. godine, u kome je Milošević kritikovao Dragana Hadži Antića i ostale urednike režimskih medija zbog kritike Bila Klintona.

– Slušaj, bre, pa to je sramota! Pa zar tako da ispljujete Klintona, bog vas jebo?! Zašto da ga ispljujete? Prvo, nije zaslužio uopšte da bude ispljuvan. Naprotiv, došao je u Bosnu u najboljoj nameri. Drugo, kako sme Politika to da napravi? Pa, zgazili ste ga! Napisali ste da je došao tu da se slika, da je došao da zabašuri što je bio dezerter iz Vijetnama, da je došao najcrnje i najgore stvari da uradi, bog te jebo! Jeste li vi normalni, bog vas jebo?! Hoću ja da gradim, a vi svi razgrađujete šta god stignete, da pljujete po svemu i da šutirate! Da se tako ispljuje američki predsednik! Jebete majku Klintonu koji je došao u region upravo zbog politike mira… I to na drugoj strani, gde je sela spoljna politika u Politici! – vikao je Milošević na glavnog urednika Politike.

Dve godine kasnije, kad je na red došlo kosovsko pitanje, Amerika je Miloševića proglasila za balkanskog kasapina i njegovo obaranje podržala politički, finansijski i logistički, pa i vojno. U vreme NATO agresije iz aviona su bacani leci s porukama u kojima je isticano da za rat nije odgovoran srpski narod, nego Milošević i njegov režim. Miloševiću i njegovim najbližim saradnicima nije ni dlaka falila s glave, a ubijeno je više od 2500 civila i vojnika, naneta materijalna šteta od 30 milijardi dolara i oteto Kosovo i Metohija.

I Zoran Đinđić je imao podršku Zapada dok nije digao glas u odbranu integriteta Srbije. Taj problem je rešen jednim metkom.

Međutim, i dok je Đinđić predvodio DOS-ovu vladu, Amerikanci su pokušavali da redefinišu političku scenu. Znali su da DS, DSS i grupa parazitskih stranaka ne može da realizuje plan o definitivnom odricanju Srbije od Kosmeta. Taj posao mogu da obave samo patriotske političke organizacije.

Vilijam Montgomeri, američki ambasador u Beogradu od 2001. do 2004. godine, u memoarima “Kad ovacije utihnu” objavio je detalje procesa stvaranja “postkosovske Srbije” i koji srpski političari su imali uloge u tom projektu. Pošto su stranke “demokratskog bloka” već bile pod američkim patronatom, osnovi Montgomerijev zadatak bio je vrbovanje lidera patriotskih stranaka. Dva razgovora s Ivicom Dačićem uverila su Montgomerija da od SPS-a neće biti koristi, za razbijanje nacionalnog i patriotskog bloka neophodna mu je pomoć Srpske radikalne stranke, odnosno njenih čelnih ljudi, koji su preuzeli komandu nad radikalima posle odlaska Vojislava Šešelja u Haški tribunal.

Miodrag Kostić, vlasnik MK Komerca i direktor Demokratske stranke u Đinđićevo vreme, organizovao je tajni sastanak Montgomerija i Aleksandra Vučića u jesen 2003. godine. Vučić se u Budvi ukrcao na Kostićevu jahtu, koja je otplovila do Cavtata, po Montgomerija. Na morskome plavom žalu, Montgomeri i Vučić su ćarlijali o političkoj trgovini. Amerikanac je, tada još neformalno, mladom radikalu ponudio ulazak u vlast ako razbije SRS, pacifikuje nacionalistički i patriotski korupus i usmeri ih ka evroatlantskim integracijama. Za vlast, Vučić bi dao i mamu Angelinu, gde neće Šešelja…

Proces Vučićeve transfromacije se otezao do septembra 2008. godine, a završen je pogubnim posledicama po srpske državne i nacionalne interese. Dolaskom na vlast, s blagoslovom zapadnih sila, Vučić je, potpisivanjem Briselskog sporazuma i 60 pratećih dokumenata, učvrstio državnost albanske države Kosovo. Vučić je, kao što je istakao prof. dr Dejan Mirović, prekršio 64 člana Ustava Republike Srbije tokom pregovora s kosovskim vlastima, kojima je prepustio energetski i pravosudni sistem, infrastrukturu i ostalu državnu imovinu.

Tim postupcima dokazao je tačnost američke procene da samo politikant s patriotskim pedigreom može da obavi prljavi izdajnički posao. Đinđić i, kasnije, Boris Tadić ne bi mogli da to sprovedu u delo, ne bi im dozvolio radikal Vučić. Da je danas u SRS, Vučić bi na ulice Beograda i ostalih gradova u Srbiji izvodio na desetine hiljada demonstranata zbog svake albanske provokacije. Zbog stikera na registarskim tablicama nastao bi haos, a zbog ranjavanja srpskih civila u akcijama ROSU opet bi gorela američka ambasada. Sada toga nema, Vučić je, pod patriotskim parolama, izvšio veleizdaju. Ipak, uzalud.

Vučić je bio servilniji od Miloševića. Nije se zadržao samo na pohvalama, Bilu Klintonu je dao dva miliona dolara, otetih od građana Srbije. Uradio je sve što je mogao za međunarodno priznanje Kosova, ali to nije dovoljno. On može da privede kraju pregovore s Albancima, da potpiše tzv. Sporazum o dobrosusedskim odnosima Srbije i Kosova, pa čak i zvanično priznanje albanske lažne države, sve je džabe, i njemu i Amerikancima. Bez obzira na Vučića, Rusija i Kina neće dozvoliti da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija.

Zbog toga, Amerika je promenila redosled prioriteta u procesu uređenja odnosa na Balkanu. Iako mediji i dalje kosovski problem ističu u prvi plan, u vrhu američke agende nalazi se Bosna i Hercegovina.

Vašington i Brisel su jedinstveni u stavu da se trajna stabilnost na Zapadnom Balkanu može osigurati samo ulaskom svih zemalja tog regiona u Evropsku uniju. Ka tom cilju Bosna može da krene samo unitarna, sa značajno smanjenim ingerencijama Republike Srpske.

Stejt department je odredio smernice za taj projekat, a već su izabrani i izvršioci grubih radova. Glavnu reč vodiće Gabrijel Eskobar, specijalni izaslanik predsednika Sjedinjenih Američkih Država za Zapadni Balkan. Metju Palmer je dobio ulogu izaslanika zaduženog za kontrolu procesa izbornih reformi u Bosni i Hercegovini.

Palmer je već krenuo u akciju. Njegov predlog da se briše etnički prefiks u Parlamentarnoj skupštini BiH, kao i ispred članova Predsedništva, naišao je na otpor Hrvata i Srba. Predstavnici tih naroda, Dragan Čović i Milorad Dodik, ocenili su da “Palmerove reforme” krše izvorni Dejtonski sporazum i uvode Bosnu u najveću krizu od rata.

– Veoma pažljivo i sa zabrinutošću pratimo povećanje tenzija. Posvećeni smo tome da uradimo sve što možemo da pomognemo da situacija ne eskalira, da vratimo osećaj mira i osećaj da postoji put ka stabilnijoj i mirnijoj budućnosti BiH. Sjedinjene Države su i dalje posvećene pružanju podrške BiH na putu ka Evropskoj uniji. Nismo došli ovde da zagovaramo konkretno rešenje za ustavne i izborne reforme, To nije naš zadatak. Postoji nekoliko principa, a bilo koji model, koji prihvate stranke, trebalo bi da bude usvojen kroz demokratske mehanizme – rekao je nedavno u Sarajevu Palmer, koga predstavnici Hrvata i Srba smatraju promoterom ekstremnih zahteva Bakira Izetbegovića, koji negira etnički princip, prihvaćen u Dejtonu, kako bi pod parolama o “građanskoj Bosni” stvorio unitarnu državu u kojoj bi apsolutnu vlast imali Bošnjaci.

Gabrijel Eskobar ne okoliša kao Palmer. U razgovoru sa članovima Predsedništva BiH, Eskobar je istakao da će “američki kurs biti agresivan”, ali i da “Sjedinjene Države nemaju u planu da biraju lidere na Balkanu”.

– Ne želim da razočaram neke, ali sankcije neće biti naš glavni alat, to nije rešenje za Balkan. Rešenje su izbori i motivisanje građana i javnosti da učestvuje u političkom prostoru. Bez obzira da li političari razumeju moje poruke, verujem da ih javnost razume – rekao je Eskobar pre nekoliko dana za Al Džaziru.

Političari su dobro razumeli drugu Eskobarovu poruku, u kojoj je naglasio da “sankcije uspešno menjaju ponašanje političara i pojedinačnih funkcionera” i da su “najefikasnije one sankcije koje su usmerene protiv pojedinaca”. Naravno, prvi se prepoznao Dodik, koji je odgovorio u svom stilu: “Jebe mi se za američke sankcije”.

Aleksandar Vučić je mnogo zabrinutiji, još se seća da je Eskobar odigrao zapaženu ulogu u uvođenju sankcija Srbiji, sastavljanju američke “crne liste” nepodobnih srpskih političara i podršci Demokratskoj opoziciji Srbije u obaranju režima Slobodana Miloševića. U poslednje dve godine, kao zamenik šefa američke misije u Beogradu, Eskobar se nije proslavio, umesto diplomatijom uglavnom se bavio hedonizmom. Međutim, na novoj funkciji, postupajući po nalozima nove vašingtonske administracije, vratio se na fabrička podešavanja, po kakvima je ostao upamćen iz ratnih devedesetih.

S pozicije specijalnog izaslanika američkog predsednika, Eskobar plasira uobičajene poruke o nastavku dijaloga Beograda i Prištine, nastavku procesa evrointegracija i podršci inicijativi “Otvoreni Balkan”. “Odnos između Amerike i Srbije nije ni dobar, ni loš, već komplikovan. Nadam se da će ovo partnerstvo u razvoju, koje imamo sa Srbijom moći da pomogne stabilnosti u regionu”, rekao je Eskobar. Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u Americi, smatra da Eskobar samo ponavlja floskule o američkoj podršci putu ka Evropskoj uniji, ali da to “nije blanko ček, već podrška zavisi od toga kako se bude odvija proces evrointegracija”.

Učešće na Beogradskom bezbednosnom forumu Eskobar je iskoristio da neformalno, daleko od javnosti, upozori srpski politički vrh da je došlo vreme za svođenje računa. Moraju da se okončaju svi “nezavršeni poslovi”, kako bi se otklonile “prepreke u saradnji Srbije s Amerikom”. Konkretno, osim rešenja odnosa s Kosovom, od Srbije se zahteva da prekine političku i privrednu saradnju s Kinom i Rusijom. Pored toga, od Vučića se traži da učestvuje u obaranju Dodika s vlasti, kako bi se ubrzao proces razvlašćenja Republike Srpske i omogućila integracija BiH.

Eskobar je već prešao s reči na dela. U Crnoj Gori je vladajućoj koaliciji odobrio rekonstrukciju vlade, ali bez mogućnosti da ministarske funkcije dobiju Vučićevi favoriti Andrija Mandić i Milan Knežević Pipun. U Makedoniji je obavestio Zorana Zaeva da mu je istekao rok upotrebe, mora ili da se skloni s političke scene, ili da potpuno reformiše sebe i svoju politiku. Istu vrstu poruke dobio je i Aljbin Kurti. Najgore su prošli Dodik i Vučić.

Pod Eskobarovom kontrolom priprema se “srpsko proleće”, po uzoru na “arapsko proleće”, u čijoj organizaciji je takođe učestvovao pre deset godina, kad su svrgnuti režimi u Libiji, Egiptu, Tunisu… Po istom modelu, pripremaju se uslovi za demonstracije u Banjaluci. Posle dve godine obuke u Austriji, u Banjaluku se pre nekoliko dana vratio Davor Dragičević, koji će opet pokrenuti proteste sa zahtevom da se otkriju i kazne ubice njegovog sina Davida.

Iz Republike Srpske, “proleće” u Srbiju može da stigne s objavljivanjem kompromitujućih snimaka Aleksandra, Andreja ili Danila Vučića s Veljkom Belivukom. Američke službe raspolažu saznanjima i dokazima saradnje vladajuće porodice sa članovima monstruoznog kriminalnog klana. Da li će to, i na kakav način, plasirati u javnost, zavisi samo od političke volje. Drugim rečima, Amerikanci ucenjuju Vučića. Ako ne bude kooperativan u obaranju Dodika i gašenju RS, sam će biti oboren i ugašen.

Taj deo posla obaviće novi američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil. Predsednik Džozef Bajden je Hila, svog starog saradnika, izvukao iz četvorogodišnje penzije i predložio za misiju u Srbiji. Kao i Bajden, Hil odlično poznaje prilike na Balkanu. Devedesetih godina, Hil je bio jedan od najbližih saradnika američkog specijalnog izaslanika Ričarda Holbruka, a od 1996. do 1998. i ambasador u Makedoniji. Za razliku od “buldožera” Holbruka, Hil je imao pristojniji način komunikacije. Takvim stilom osvojio je simpatije Slobodana Miloševića, koji ga je nazivao “iskrenim prijateljem i finim i dobrim čovekom”.

Ne zna se kad će dobri Hil preuzeti dužnost u Beogradu, pošto je republikanski senator Ted Kruz nedavno blokirao proces izbora dvadesetak kandidata, koje je predložio predsednik SAD-a. Senatori Kruz i Džoš Houli sprečili su izbor novih ambasadora zbog odustajanja Bajdenove administracije od blokade ruskog projekta “Severni tok 2”. Senat je potvrdio samo izbor Nikolasa Barnsa za ambasadora u Kini, a svi ostali kandidati su na čekanju, a čekace i do šest meseci, jer republikanci u Senati imaju većinu!

Pre Hila, u Beograd je krajem oktobra stigao Džon Ginkl, koji je preuzeo dužnost zamenika ambasadora. Ginkl je u Stejt departmentu bio direktor Odeljenja za Avganistan, a dva puta je, na različitim pozicijama, služio u toj državi. Takođe, bio je zamenik direktora Odeljenja za borbu protiv međunarodnog terorizma. Tri godine je bio zamenik ambasadora u Tadžikistanu. Posle staža u Letoniji, Bosni i Hercegovini i američkoj ambasadi u Prištini, na mestu savetnika za politička pitanja, Ginkl je raspoređen u Beograd, što i ne čudi, pošto je, zahvaljujući tvrdim stavovima i istim takvim načinima ponašanja, u diplomatskom koru već stekao nadimak “Eskobarov dvojnik”.

Posle obeležavanja “Dani slobode”, Ginkl je održao sastanak s Borkom Stefanovićem i jednim predstavnikom Demokratske stranke. Da dobro zna gde je i zašto došao, zamenik ambasadora je dokazao i tim izborom sagovornika. Amerikanci smatraju da Dragan Đilas nije podoban zbog česte kritike njihovih postupaka, pa su za komunikaciju izabrali potpredsednika Stranke slobode i pravde. Stefanović je odavno stekao njihovo poverenje, bespogovorno je izvršavao naloge, poput onog da se pregovori između Beograda i Prištine iz okrilja UN-a prebace pod kontrolu Evropske unije, kako bi se izbegao uticaj Rusije i Kine. U tome je učestvovao i tadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić, ali danas je i on nepodoban za Amerikance. Nepodoban je zbog političke i poslovne saradnje s Kinom.

Ako je suditi po prvim potezima novih američkih predstavnika u Beogradu, nije dobro što odbijaju saradnju sa Đilasom i Jeremićem, najuticajnijim opozicionim političarima, ali dobro je što su bez podrške ostali recidivi žute prošlosti Boris Tadić i Zoran Živković.

Amerikanci od opozicionih stranaka zahtevaju da učestvuju na izborima, kako bi dali legitimitet Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci da do kraja unište srpske državne i nacionalne interese. Bojkot nije rešenje, tvrde isti oni, koji su u Makedoniji podržavali opoziciju da dvaput uzastopno bojkotuju izbore kako bi izvršili pritisak, koji je naposletku doveo do pada Nikole Grujevskog. Kad im je smetao Grujevski, bojkot je bio dobar. Sad im je, u Srbiji, potreban Vučić, pa ne valja borba protiv njega.

Razloge tog stava nedavno je objasnio Majkl Kirbi, koji je od 2012. do 2016. bio američki ambasador u Beogradu. U intervjuu za Glas Amerike, Kirbi je naveo da je “predsednik Džo Bajden mnogo godina slušao Srbe kako govore da će uraditi određene stvari, ali nisu uradili to što su obećali”. “Američka administracija je ozbiljna i vi se uozbiljite, ili smo završili. Stvari ne mogu beskonačno da traju”, rekao je Kirbi.

Amerikanci tri decenije kreiraju političku scenu u Srbiji, postavljaju i smenjuju vladare, a na kraju odgovornost prebacuju na građane. Dok je radio u američkom, a na štetu interesa države i naroda kojim je vladao, Amerikancima je bio dobar Milošević. Kasnije su istu podršku, uslovljenu poslušnošću, imali Đinđić, Koštunica i Tadić. Kako izgleda promena odnosa vidi se iz stavova koje iznosi Metju Palmer. “Srbi su u Miloševićevo vreme pravili masovne grobnice, u Đinđićevo vreme je vladala mafija, Koštunica je sociopata koji je dozvolio spaljivanje američke ambasade, a Tadić je obični sujetni slabić”, tvrdi Palmer ono što o Srbiji i Srbima misli većina američkih diplomata.

Aleksandar Vučić je došao na vlast zahvaljujući političkom inženjeringu Vašingtona. Pošto nije ispunio sve što im je obećao, Amerikanci sad kažnjavanjem prete građanima Srbije, koje je njihov favorit Vučić opljačkao i gurnuo u duboku bedu i poniženje. To su radili i ranije. Uvodili su sankcije, bombardovali su Srbiju, podržavali pljačku naroda, a pod parolama o demokratizaciji društva na vlast su instalirali njima podobne opskurne prevarante i lopove.

Sad će, ako Vučić ne obavi što im je obećao, opet kazniti građane. Kao da ima veće kazne od Vučića na vlasti? On je naneo više štete Srbiji od sankcija, inflacije i bombardovanja. Dok su ga Amerikanci tapšali po ramenu, Vučić je opelješio javne resurse, zaveo je diktaturu i proglasio se vanknjižnim vlasnikom države iz koje je proterao više od 700.000 mladih i obrazovanih ljudi, a nesrećnike koji nisu uspeli da pobegnu iznajmio je tzv. stranim investitorima za belo roblje.

Naposletku, u pravu je Kirbi, stvari ne mogu beskonačno da traju. Građani Srbije više ne mogu da čekaju, da se nadaju da će Amerika, kao najveći globalni samozvani izvoznik demokratije, prisiliti diktatora da se civilizuje. U tom kontinuitetu užasa, Amerika je proizvela Vučića, projektovala ga je za izvršenje naloga koji su u njenom, a ne u interesu Srbije.

– Srbija je naša država, a ne američka kolonija. O svojoj sudbini moramo sami da odlučujemo, sami moramo da se izborimo za svoju slobodu – govorio je Vučić dok je bio radikal.

Tada je bio u pravu. Oslobođenje Srbije od Aleksandra Vučića neće doneti Amerikanci, niti bilo ko drugi. Poslednji je čas da građani zaista preuzmu odgovornost za svoju sudbinu i reše se diktatora.

 

Želiš da pomogneš #Otvorenosr.rs? Doniraj

Pratite nas

0FanovaLajkuj
0PratilacaZaprati
1PratilacaZaprati
46PratilacaZaprati
0PretplatniciPretplatite se

Najčitanije

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Сличне вести