Jelena Anasonović, jedna od koordinatorki protesta Protiv diktature iz 2017.godine kao i protesta 1 od 5 miliona o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji:
I da se desi da neko makar par dana ne prati dešavanja u Srbiji, ne bi mogao da kaže da je puno toga propustio.
Samo su neki drugi ljudi apostrofirani kao izdajnici, Vučićevi ili Đilasovi plaćenici, mrzitelji naroda srpskog ili pak, kao huligani i nasilnici.
Morao bi se normalan čovek zapitati ima li tome kraja?
Da li zaista nismo u stanju da shvatimo kakve su posledice netrpeljivosti koje gajimo jedini prema drugima?
Ove mržnje koju raspirujemo, lepeći etikete svakome ko se usudi da kaže istinu ili iznese svoj stav.
Predugo smo ćutali na podele kojima nas je vlast zasula.
Kada smo se osvestili, već je ubijen Oliver Ivanović, a napadi na novinare, profesore, aktiviste, studente i ljude koji su samo drugačije mislili od vlasti i to javno govorili, postali su svakodnevica.
Ono što je, pak, ova vladajuća garnitura započela, mi smo, kao deo šire opozicione javnosti, oberučke prihvatili i koristimo po potrebi.
Kad ko izusti nešto što se kosi sa stavovima pojedinih političkih opcija, bilo vlasti ili opozicije, pa još i ukaže na kakve propuste, taj odmah biva označen kako od strane režimske mašinerije, na šta svakako može računati, tako i od dela opozicije i njihovih simpatizera, kao kalkulant, oportunista i izdajnik.
S jedne strane, već dve nedelje ne jenjavaju sramni i valjda pravoslavlju, kojim se brane, strani napadi i potkazivanja Vladike diseldorfskog i cele Nemačke, Grigorija, kao kakvog mafijaša, politikanta ili intersdžije, uživaoca lagodnog episkopskog života, koji samo govori ono što sav narod, usudiću se i reći, pa čak i onaj koji simpatiše predsednika i njegovu svitu, misli i oseća.
A to je da smo gladni, da su nam bolnice neopremljene, a lekari, kao i mnogi mladi, u Nemačkoj, Austriji ili Kini.
Vladika za koga bi svako mogao reći da je umerenost mera njegovog života, koji ne pledira ni da previše smatra, ni da se svrstava na bilo čiju stranu, već da govori istinu, od strane režimskim medija i funkcionera vladajuće stranke, ali i mnogih kvazi analitičara, pa čak i od sopstvene crkve, biva označen kao izdajnik tog pravoslavlja i svoga naroda.
Istu sudbinu, samo u malo drugačijoj formi doživljava i glumac, predsednik Pokreta slobodnih građana, Sergej Trifunović, zbog toga što je izneo mišljenje i neka saznanja ili zaključke u emisiji na jednoj lokalnoj televiziji.
Taj Sergej, kome se kao aktivnom sudioniku u političkom životu (jer on nikome ni ne liči, ni ne zvuči kao klasičan političar) može mnogo toga zameriti – od ponižavajućeg ophođenja prema novinarkama i njegovog politički nekokretnog, pa često i uvredljivog rečnika, do možda nepromišljenih političkih poteza, ili paljenja cigarete u sred emisije – taj Sergej, koji je bio jedan od aktivnijih javnih ličnosti spremnih da kritikuje trenutnu vlast, sada je označen kao izdajnik celokupne srpske opozicije i sve su prilike, Vučićev plaćenik, poslat da rasturi ovo “malo jedinstva” na opozicionoj sceni Srbije.
Sergej možda nije umeren i koncizan poput Vladike, ali jednako se iskreno i na svoj način bori da nešto promeni u našoj državi.
Ako će mu se sporiti trenutak kada je rekao to zbog čega sada više nije deo opozicije, pa, reći ću vam samo – živimo u zamagljenoj stvarnosti, gde se mnogi predstavljaju kao nešto što nisu, gde je puno isprepletanih interesa i želja za bitnošću i okorišćavanjem, a ljudi iskrenih namera, često u tom “moru političkih hijena”, bez obzira na to kakvih su intelektualnih dometa ili koliko životnog iskustva imaju iza sebe, jednostavno nekad ne mogu odmah da uvide širu sliku, ili pak, delić istine.
Na žalost, politika u Srbiji je, zahvaljući i vlastima 90-ih, ali i 2000-ih i aktuelnim jurišnicima na naše živote, jedna raka bez dna – otimao je ko je kako stigao, nameštao tendere, ugrađivao se, siromašio i radnike i seljake, studente i obrazovane terao trbuhom za duševnim mirom, huškao nas na rat i mržnju i sada kad svako u Srbiji može da kaže da ima bar nekog iz familije ili od prijatelja ko više ne živi u zemlji, sada im nije dosta. Sada žele da oglođu ono malo solidarnosti, rodoljublja i vere što nam je ostala.
E, pa, ne damo.
Ne damo vam da kao Turci svađate braću, ne damo vam da ćutite dok napadaju druge, koji nisu “vaši”.
Pa, zato, kalkulišete hoćete li oglasiti povodom napada na čoveka, Albanca iz Borče, koji se obreo u sred medijskog linča ekstremističkih grupa, dok ne procenite da je šteta ipak veća ako oćutite.
Tako isto bojažljivo reagujete i kada bivaju prebijeni nestranački organizatori protesta u Negotinu i Žitorađi, dok se stranački kolega odmah poziva za govornika na protestu u Beogradu.
Kada su mete napada novinarke Tamara Skrozza, Antonela Riha ili Snežana Čongradin, ili žene koje maltretira izvesni Ćirjaković, tada predavač na jednom privatnom fakultetu, i to novinarku Jovanu Gligorijević, profesorku Dubravku Stojanović, naučnu saradnicu Adrianu Zaharijević i aktivistkinje Isidoru Petrović i Jelenu Lalatović, opet vagate da li su vam njihovi stavovi previše liberalni ili previše levičarski da biste ih podržali – ali glasno i pompezno, kako umete.
Kada osuđujete vrlo opasne pretnje upućene političarki Mariniki Tepić, morali biste i pretnje i klevete na račun Aleksandre Jerkov.
Ne zato što se slažete sa jednom ili drugom, ne zato što neku od njih podržavate, nego zato što je to odraz vaših moralnih aršina, koji moraju biti jednaki za sve.
Ako se borite za slobodu govora, za slobodu medija, protiv nasilja, deložacija, izgradnji mini- hidroelektrana, onda je licemerno ne podržati ili prećutati da neko na ulice izlazi i zbog crkvi i represije nad sveštenstvom i vernicima u drugoj državi.
Ne bih zato da nekoga, prema kome vaši postupci nisu bili jednaki, zaboravim, ali im, na moju veliku žalost, broj nije zanemarljiv, a i mnogi od njih “nisu vidljivi”, ko što i sami kažete, pa su samim tim i manje “zanimljivi” i “značajni” javnosti.
Ali, kao što su sada u vašim očima bitna sva deca i svi mladići zatvoreni ili optuženi po hitnom postupku zbog julskih protesta, jednako su bili važni i Uroš Janjić, student iz Niša, napadnut zbog majice sa antifašističkom porukom, ali i Mihajlo Nikolić i Marko Đelevic, aktivisti Združene akcije “Krov nad glavom”, a oni prošle godine nisu dobili ovako glasnu vašu podršku, valjda zato što to tada nije bilo u modi.
I ako želimo da zaista budemo drugačiji od trenutne ili svake buduće vlasti koja će se boriti “samo za svoju decu”, moramo istinski da se zauzmemo i za onoga sa čijim se stavovima ne slažemo, kada su mu neka prava uskraćena ili je meta režimske ili kakve druge hajke.
Tako gospodo i iz vlasti, a i dela opozicije, možete da povratite poverenje ovog naroda.
Sve ostalo je samo puko ostvarivanje ličnih i sitnih (stranačkih) interesa.
Komentari