Dojčinović: Trnjem do zvezda

Trnjem do zvezda“(Bačene godine, na slavu-raspršeni snovi kao balončići🎈🎈🎈od sapunice). – Pre ravno, trideset, i dve, godine, družio sam se, sa rokerima, iz Vlasotinaca, ispijali bokale, vina i rakije, iznad grada, i igrali igru, sličnu bilijaru.Bio sam pevač u pop rok grupi Suton, užasno podsećao na Kikija, iz Pilota, fizički i kada su me školski drugovi Gruja i Čapa, poistovetili, da su me gledali, na prvom programu, RTB, rečima:“Kezo, a to su mi prišili nadimak, gledamo te u jutarnji“… Dan, danas, se slatko nasmejem. Sa bratom od strica, lutam, Vrnjačkož Banjom, ne bi li naplatio neki tekst, D. R. kome sam naivan, slao pesme, i pisma, i ja nakon toga, zaglavih u akutnoj psihozi,na lečenju, jer sam te godine, živeo na travi, i suviše bukvalno shvatio stih pesme Atomaca:“živjela, živjela trava, jer u njoj se, dobro, spava“.. Tu mi se javlja belo usijanje, i ja već pet godina pišem i Južnom Vetru, kao fan talasa, narodnih pesama, kada sam sa mamom išao na selo sa Yugom 45,a ona odvrnre radio kasetofon u autu. Moje pesme bile su nada, sve dok mi hitmejker, Mile – „Bas, nije zatražio deset hiljada dinara, za moj objavljen tekst. A to je u ono vreme bila ogromna para. I na insistiranje urednika Sabora, Saše Ristića, meni objave, ceo intervju, sa faksimilom i pismom od Juvekomerca. .Srećom pa niko od pevača, nije bio zainteresovan, za nijednu moju pesmu, pa nisam nikom. ništa dugovao. Imao sam osećaj kao da mi je neko cev pištolja, stavio na slepoočnicu, kako su odmicali dani, Aca Lukas, brat po liniji tatine, linije, je bio na celoj levoj strani, a ja na desnoj. Pa su me posle zvali Dukas. Posle sam zaštitio pet pesama u SOKOJ-u,sa ugovorom na određeno vreme, ali džabe, nisam mogao da nađem, izvođača, da bih naplatio smešnu sumu od tantijema, na godišnjem nivou Trnovit je put do zvezda, a moji snovi da ću postati poznat se raspršuju kao balončići od sapunice. Onda sarađujem sa „Lacky Sound, i Marinom Tucaković, dobro više je to bio entuzijazam, i ljubav, prema, njenom radu, i tu sam iskalio kvalitet, i priču u tekstu, za svakog pevača i stil koji mu leži. Tri godine šaljem pisma i tekstove, na adresu Maršala Birjuzova, kao nekad Juvekimercu na Indire Gandi. Sve do jednog poziva, kada se čujemo, sa Marinom i popričamo otvoreno o svemu. Tih par minuta, mi proleti, kao tih par godina, bačenih za slavu, i ništa od uspeha, potpisa na MC/CD-u. Život ide dalje i vodi me na drugu stranu, jer nakon nekih pretnji od žestokih momaka, u afektu, a bio sam žrtva crne magije, i u tom periodu, potom vrbovanja pripadnika jedne verske sekte, i kušanja lokalnih pijanaca, ja se povlačim. Te 2004.godine,se otvara prvi Internet kafe u gradu, u kome sa kompjutera uz kratki espreso, i čašu vode, pišem za, emisiju, Jedna pesma jedna želja, na RTS-u, kasnije na TV Happy, i teta Erna Perić, (pomogla je u početku Dinu Merlinu kao urednica Radio Sarajevo) mi daje krila za stvaranje. Odatle pišem, i za Blic Puls, pitajte poznate, rubriku, čitavu deceniju, sam vrli čitaoc, i počasni član redakcije magazina bez šminke,sve tako do 2014.godine. Naravno lobiram i dalje, pojedine pevače, i moja pesma „Rumena ko ruža, nije zaigrala slavno za pevača Srđana M. Potom, Rama Demir(*kompozitor, radio na albumu Džeja R. – Blago onom ko rano poludi), mi obećava da će moj tekst, :“ Otvorite vrata da izađem“, biti zgodan za Džeja Ramadanovskog ili m nekog manje poznatog pevača, pr. Baki B3. Naravno vremenom ostaju samo prazna obećanja, amnezija, koju je napravila daljina i tok neumitnog vremena, i ništa, ali i ti ništa je ustvari nešto tj. talenat. D. Dojčinović