Pukovnik Vojske Srbije i načelnik Centra za ginekologiju i humanu reprodukciju Vojnomedicinske akademije (VMA) Dane Brankov Nenadić obratio se udruženju Ujedinjeni protiv kovida pismom koje je naslovio: „Moj odgovor na ponudu da povučem potpis (svedok, saučesnik ili učesnik)“.
Pismo, koje se pojavilo i na društvenim mrežama, prenosimo u celosti:
„Ja, Dane Brankov Nenadić, lekar i pukovnik Vojske Srbije, načelnik Centra za ginekologiju i humanu reprodukciju VMA, naoružan altruizmom, humanošću, hrabrošću, poštenjem, čestitošću i motivisan savešću i potrebom za Istinom, oslobođen koristoljublja i svake lične koristi, spremana na žrtvu, a u borbi za očuvanje plemenitih tradicija srpske medicine, lekarske profesije, bezuslovnog poštvanja Hipokratove zakletve i stvaranje humanijeg društva u kome će život i zdravlje uvek biti iznad bilo kakvih i bilo čijih interesa, potpisao sam zato što sam u junu 2020. god. slušao:
1) „Čak i da dođe do drugog talasa nikada više ne može da bude jak kao što je bio prvi.”
2) ”Najveći broj novoobolelih nema nikakve simptome.”
3) „Virus nije takvog intenziteta kao što je bio pre par meseci… oslabila je mogućnost da izazove teške forme bolesti”.
U isto vreme najugledniji svetski naučnici su govorili:
1) “Drugi talas bi mogao biti pogubniji… najslabija karika su političari…. došlo je do upliva politike u struku”
2) “60 do 80 % ljudi nema simptome i to je najveća opasnost ove bolesti…“
3) “Virus nije oslabio, to je politički spin … zašto se govori da je korona virus oslabio jer tako momentalno imate poruke da virus nije opasan“.
Naučnu neistinitost i stravične posledice ovakvih i sličnih izjava gledali smo u julu i avgustu kada je višestruko porastao broj obolelihi umrlih a zdravstveni sistem bio pred kolapsom.
Da li, kao lekar, treba da verujem da su za svi krivi građani zato što nisu „poštovali preporuke“ ili se nisu „na vreme javili lekaru“? Da li kao nastavnik treba da učim studente “kako se ćuti i ne potpisuje” dok se narodu šalju poruke suprotne naučnoj Istini i propisuju katastrofalne epidemiološke mere (do 500 ljudi u zatvorenom prostoru i neograničen broj na otvorenom)? Da li da ne verujem u dokaze koje imam i vidim da su brojevi pozitivnih PCR testova umanjivani za 10-15 puta!?
I na kraju, da li da „mirno i bez potpisa i reči “prihvatim da sve te „junske laži“ nisu imali nikakve veze sa „julskim obolelima i mrtvima“, među kojima su, nažalost, neki meni dragi ljudi i kolege? Te kolege su prvii najvažniji razlog zbog koga neću povući svoj potpis!
Neka im je večna slava i hvala. Neću povući potpis zato što ja ne tražim ništa: ni slavu, ni hvalu, ni privilegije, ni načelničko mesto, tražim samo slobodu da govorim istinu i razotkrivam laži, svestan da je moja odgovornost kao lekara u uslovima epidemije mnogo veća od odgovornosti “običnog čoveka“.
Odgovornost traži razum i slobodu za prvi izbor, a za to je potrebna hrabrost. Da li sam bio uplašen kada sam potpisivao? Jesam. Da li bez straha ovo pišem? Ne. Da li bih i sutra potpisao? Bih. Da li se kajem? Ne.
Ne kajem se zato što sam uspeo da pobedim strah za koji Meša Selimović piše: „A meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo… pomiren da bude nakazna tvorevina sačinjena od straha i pristajanja“.
Kada savlada strah čovek lako promišlja svoju odgovornost i bira da li će biti svedok, saučesnik ili učesnik, a izbor nije težak ako zna da “Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka”. (P. P. Njegoš).
Poštovani, iz svega nije teško zaključiti da ništa ne zavisi od mene, i da onoga trenutka kada neko narodu Srbije kaže istinu i objavi da će u Srbiji zdravlje i životi njenih građana zanavek biti ispred i iznad svih drugi interesa, moj potpis će ta istina i obrisati.“
Komentari