Na današnji dan, pre tačno 23 godine, Beograđanin Dušan Jovanović (13) brutalno je ubijen nekoliko metara od roditeljskog doma u Beogradskoj ulici, u samom centru grada. Život su mu zverskim šutiranjem, udarcima pesnicama i na kraju lomljenjem vrata, oduzela dva ultradesničara, „skinhedsa“, Milan Čujić i Ištvan Fendrik koji su tada imali po 17 godina, samo zato što je Rom. Njihov zverski čin zauvek je uništio ovu beogradsku porodicu, u kojoj su tragedije počele da se nižu jedna za drugom.
Dušan Jovanović je tog kobnog 18. oktobra 1997. godine tražio od oca novac da ode i kupi sok. Nesrećni otac mu je dao novac i poslao u prodavnicu ne pomišljajući ni u najstrašnijim snovima da će sina pustiti pravo u smrt. Malenog Dušana presreli su Čujić i Fendrik. Počeli su da ga udaraju pesnicama, šutiraju nogama po glavi, gaze dok je on grčevito stezao novac koji mu je otac dao. Šutirali su nesrećno dete po telu i glavi čizmama koje su bile ojačane metalom, krvoloci se nisu zaustavili sve dok mu nisu slomili vrat.
Maleni je sahranjen dva dana kasnije u belom kovčegu, a na ispraćaj na večni počinak došlo je nekoliko stotina ljudi.
Njegova majka se obesila nakon ubistva, otac je ostao bez obe noge, a potom preminuo od infarkta. Dve rođene sestre su se preselile u Švedsku. Milan Čujić i Ištvan Fendrik su dobili po deset godina maloletničkog zatvora. Kazna maloletničkog zatvora najpre im je umanjena za po 18 meseci po osnovu amnestije, pa su oni na slobodu, umesto 19. oktobra 2007, trebalo da budu pušteni 19. aprila 2006. godine. Posebnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu kazna im je dodatno umanjena, pa je Fendrik uslovno pušten na slobodu 1. aprila 2004, dok je Ćujić uslovno oslobođen 30. aprila 2004. godine.
Danas su se pored spomen ploče koja je podignuta na mestu gde je Dušan ubijen, a sa koje “gledaju njegove velike nežne oči”, okupili članovi familije, predsednici Romskih udruženja i drugi ožalošćeni.
“U meni sama pomisao da ga je neko ubio samo što je Rom izaziva užas, grozan osećaj, on je imao samo 13 godina i bio je druge boje. Kako su mogli?!”, kroz suze se pitam Kristina Isailović sinovica ubijenog i dodaje da će dolaziti svake godine jer ovo ne sme da se zaboravi.
Dušanov zet, Saša Mitrović, kaže da je on je bio jako dobar dečko i da bol nikada neće prestati.
“Svi smo od krvi i mesa, nebitno da li smo Romi, da li smo Srbi… Svi smo ljudi”, kaže on.
Prisutni su postavili vence, zapalili sveće, a u svačijim očima su se bile suze.
Okupljenima se obratio Dragoljub Acković iz kancelarije za Ljudska i manjinska prava, držeći u rukama knjigu “Oni su ubili njegove oči”.
“Kao i kada se dogodilo to ubistvo 1997. godine, tako sam i danas tu, želim da budem sa malim Dušanom. Nije on više mali, proteklo je od tada 23 godine, ali će zauvek ostati mali i kako su njegovi drugovi govorili, ostaće među nama. Pratio sam šta se dešava sa organizacijama koje se bore protiv Roma, bilo je tokom ove 23 godine teških događaja. I dalje neki žele da prebiju i izmlatretiraju Rome, nebrojeno puta sam i sam to doživeo. Molio bih sve one kojima Romi i nisu baš mnogo dragi, da se suzdrže i ne ponašaju kao ubice malog Dušpana Jovanovića. Dragi Dule, ako nas negde čuješ, shvati da ti mi želimo dobro. Obnovićemo fudbalski turnir koji je tvoj otac pokrenuo, nastavićemo sećanje na tebe kroz taj turnir”,
Dalibor Nakić, predsednik saveta Romske nacionalne manjine, drhtavim glasom i suzama u očima kaže da ne smemo da dopustimo da ubistvo Dušana ikada zaboravi.
Komentari