Znala sam da je loše, žalio mi se i u poslednjem telefonskom razgovoru pre nešto više od mesec dana. Ali, kako poverovati da je taj monstrum takvom brzinom grabio po organizmu. I kad mi je Nebojša javio, teško sam poverovala.
Piše Radmila Stanković
Počela sam da prebirem po kompjuteru svedoke naših druženja iz vremena nove tehnologije. Ono pre toga samo pamtim. Ono najlepše o najličnije, nisam sigurna da bih uspela da prenesem. Naše preispitivanje o deci, njegovom sinu i mojoj kćeri, koji su bili klasići i kojima baš nismo pomogli na putu kojim su krenuli.
Pronašla sam jedan od naših davnih razgovora za ovu priliku. Beograd nam je bio zajednička tema i ljubav. Mada, poslednjih godina živeo je u Opatiji, a tek povremeno dolazio u grad svog rođenja.
Duh Beograda
Jednom u Čikagu, dve godine pošto je film “Bure baruta” prikazan u Americi, Goran Paskaljević je ušao u jednu veliku prodavnicu i tražio “Kabare Balkan”, kako je njegov film »Bure baruta« tamo preveden. Mladi afro-amerikanac je rekao da je to njegov omiljeni film, a Goran je bio uveren da se nisu razumeli. Kada mu je prodavac objasnio da je reč o priči koja se događa tokom jedne noći u Beogradu, Goran je bio iskreno iznenađen. Saznavši sa kim razgovara, uzbuđeni mladić je doveo kolegu da se slikaju sa rediteljem.
I glumac Džef Bridžis je svojevremeno na festivalu u San Sebastijanu rekao Goranu da je “Bure baruta” njegov omiljeni film. Vudi Alen mu je to priznao mnogo ranije. Podaci govore da je to, zajedno sa “WR misterija organizma” Dušana Makavejeva, najuspešniji domaći film svih vremena s one strane Okeana. Nalazi se u svim videotekama i dobro se prodaje na DVD. Imao je sreću da je “Paramount” bio distributer za SAD. Na raznim televizijama u SAD prikazan je više od 30 puta.
Za film “San zimske noći”, Goran Paskaljević jedobio Gran pri žirija na festivalu u San Sebastijanu, zatim priznanje “Federiko Felini” koje nosi ime slavnog italijanskog reditelja koji je ustanovio filmski festival u Vijaređu. Izvanredna priča o autističnoj deojčici, nalik grčkim tragedijama, donela mu je i Gran pri ekumenske kritike za humanost, što sve zajedno godi sujeti, ali je i potvrda da to što radi ovaj umetnik ima velikog odjeka u svetu:h
“Ne verujem u umetnost koja je zatvorena i samo razumljiva u okviru sredine u kojoj je nastala. I kad god moji filmovi dobijaju nagrade u inostranstvu, smatram to uspehom srpskog filma pre svega.”
Goran Paskaljević je bio od onih umetnika koji su se sa svojim delom lakše i uspešnije odmeravali u inostranstvu nego u svojoj zemlji. Doduše, ni ovde ga nisu mimoilazila priznanja – dva puta je u Puli na nakadašnjem nacionalnom filmskom festivalu bio najbolji, vlasnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Ordena zasluga za narod sa srebrnom zvezdom…
“Ono malo loših kritika koje sam dobio za svoje filmove, uglavnom su dolazile iz ove sredine. U inostranstvu su moji filmovi veoma dobro prolazili. Za svoje prvo ostvarenje ‘Ćuvar plaže u zimskom periodu’ na festivalu u Berlinu sam dobio nagradu kritike, moj drugi film je takođe bio u konkurenciji u Berlinu, treći u Veneciji, četvrti u Kanu…”
Zanimljiv je životni put nekoga ko se rodi u Beogradu, a posle tri četiri godine, kada su se roditelji razveli, ode u Niš kod majčinih roditelja.
Trifunović dirljivo o Paskaljeviću: Zahvalan sam ti onoliko
Posle je dolazio u Beograd da bi bio sa ocem Vladimirom, urednikom “Duge”, i sa majkom Oliverom, profesorom, koja se udala za za Filipa Aćimovića, čoveka koji je govorio sedam jezika, putovao po svetu i nalazio kopije kojima je obogaćivao Jugoslovensku kinoteku:
“Moji dolasci iz Niša u Beograd bili su vezani za dva ćoška – na jednom se, u Vlajkovićevoj ulici nalazila štamparija ‘Glasa’ u kojoj se štampala ‘Duga’, a na drugom uglu, u Kosovskoj ulici, bila je Kinoteka. Tako ja i danas osećam u nozdrvama miris štamparije i one fine prašine u Kinoteci. Kad sam imao 16 godina, došao sam u Beograd i živeo sa majkom u pasažu u Knez Mihailovoj ulici. Tada sam počeo da radim u Kinoteci, da cepam karte na ulazu. U to vreme je prikazivan ciklus italijanskog neorealističkog filma i ti filmovi su me trajno obeležili. Tada sam i poželeo da se bavim ovim poslom.”
Svojim privatnim izborom, Goran je porodičnu situaciju učinio specifičnom. Iz prvog braka ima sina Vladimira reditelja, iz drugog braka ima sina Petra , a Petar ima brata Pavla iz drugog braka svoje majke. Kada uzima Petra, Goran vodi na fudbal, u šetnju i na ručak, i njegovog brata Pavle. Ponekad im se, kao za ovo fotografisanje, pridruži i Vladimir.
Treba li napominjati da Goran Paskaljević sa Srđanom Karanovićem, Rajkom Grlićem, Lordanom Zafranovićem i Goranom Markovićem spada u slavne “češke đake” koji su diplomirali u Pragu:
“Rekao bih da je mojoj generaciji sve bilo lakše nego mladima danas. Mogli smo lakše da odem u Prag i završio akademiju, lakše smo putovali po Evropi. Beograd moje mladosti je bio mnogo veseliji i otvoreniji grad u koji su dolazili brojni stranci i razmenjivali smo stvaralačku energiju. Međutim, Beograd je početkom devedesetih počeo da se zatvara i to je trajalo. (…) Ja verujem u Evropu, u Evropu koja je različita, a ne onu koja će se globalizovati.”
Bilo bi nepravedno ne spomenuti ogroman Paskaljevićev doprinos da srpski film postane deo evropske filmske asocijacije. I njegovu svesrdno zalaganje da Fest opet bude filmska meka, kao što je nekada bio. Nebrojeno puta je ponovio da u srpsku kulturu, posebno u film, država treba da ulaže jer joj s’e to može najpre vratiti, da je srpski film najbolja diplomatija.
Goranova treća supruga je Francuskinja i na pitanje šta ona voli u Beogradu a šta ne pričao je:
“Kristin voli što je grad pun zelenila, zajedno volimo Košutnjak i Kalemegdan, posebno Donji Kalmegdan gde najviše šetam kućiće i igram se sa decom. Voli da ide na pijacu, tvrdi da su ovde najbolji i najkusniji paradajz, paprika…Smeta joj manji izbor u samoposlugama nego što je u Francuskoj, nedostaju joj neke stvari kojih ima u Parizu. Nije reč o buticima i ‘krpama«, već o sitnicama kojih ima tamo gde postoji veliki izbor.”
Brojni stranci posetili su Beograd zahvaljujući Goranovom pozivu. Glumac Kolo Mini, protagonista irskog filma “Kako je Hari postao drvo”, nekoliko puta je dolazio ovde, Hose Maria Morales, Goranov španski distributer, zaljubio se u Beograd i njegov duh. Mnoge svoje filmove snimio je u Beogradu.
Goran i Kristin u Beogradu su živeli na samom dnu Dorćola, u kući sa dvorištem, baštom i letnjim boravkom. Iako je živeo u Pragu, Dablinu, Atini, Americi…govorio je da iz Beograda nikada nije otišao i neće otići:
“Nemam nostalgiju. Svuda se brzo uklapam, ali u suštini, ja sam Beograđanin. Možda je prednost mešanih brakova što se pored Kristin u Parizu osećam kao kod kuće, a ona pored mene Beograd doživljava svojim gradom”
Komentari