Izvesni Aca koji je za prezime pozajmio ime splava, dakle Lukas, lice bez pojmljivih etičkih svojstava, postao je tema. Srbija je idealan prostor u kome se iz samog dna na svetlo dana, pa i pred tv kamerama pojavljuju razni oblici života nastali božijom rukom ili evolucijom, đavo bi ga znao.
Znate, naravno da je taj simbol turbo života Beograda, javno izvređao Žaklinu Tatalović u studiju Pinka, nečega što već godinama nije televizija. Nego nešto mnogo zabavnije od toga: svratište fanatičnih branilaca zločina svog moćnog pokrovitelja, jurodivog gospodara svih života i svih bolesti i smrti u ovoj zemlji.
Oni su čuvari njegove luciferske govorničke vatre, on tamo dolazi kad poželi i govori koliko hoće, proizvodeći svoju bajatu konfuziju i užasno naklapanje u nedostižnu mudrost, kojom vodi u svoj neizbežni slom i očarane članove sekte.
U njegovom opravdanom odsustvu, to mesto postaje svratište za stvorenja koja nije moguće sresti na drugim mestima. Oni svim svojim snagama mrze sve i svakoga koga mrzi gospodar ili koji njega ne podnose. Pa takvu vrstu odijuma prema drugačijem, prinose njemu na oltar poniznosti i odanosti.
U takvom leglu uzgajan je Aca Lukas, prezime poznato nadležnim organima. Priprosti autsajder je iz noćne vokalne margine, sa rečnikom frustriranog lučkog radnika, priveden je gospodaru kao jedan od njegovih upornih zaljubljenika. Bilo je dovoljno bar jedno nastrano laskanje koje nepogrešivom selekcijom biraju najvažnije uši u zemlji, pa se splavarski gusar turbo folka već našao na bini SNS-a.
Gospodar pažljivo bira izaslanike svoje mržnje, nije u stanju da sve postigne sam. Njegov je prag podignut visoko, reći će kako ga nije briga šta velikani poput njega misle i govore o njemu. On veruje da je veliki, i misli da svi tako misle, uveren da su njegova dela nedostižna za bilo koga. Iz te kolosalne zablude mrzi sve koji sumnjaju, naročito one koji ga ne vole bez razloga, ili sa razlozima koji su neoborivi.
Šta je za njega Žaklina Tatalović? Novinarka koja postavlja pitanja. On ne trpi situacije koje ne može da kontroliše, niti to ume. Njegove digresije su odbrana od istine. Pitajte ga bilo šta, on će govoriti o svemu čega nema u pitanju. Tatalović je pokušala ono što nije moguće: da ga odvikne od uličarskog izvrdavanja, da ga uporno vraća na pitanje. I da traži odgovor. Tu si da odgovaraš brale, a ne da presuđuješ onima koji te pitaju. Pre nego te dovedu pred sud, dužan si da položiš račune građanima.
Gubitak samokontrole nije nikakav eksces, on je nikada nije ni imao. Njegov je takt vezan za impuls umesto za razum, svoju sujetu najpre čuva neprijatnim cinizmom, ali ona se tome opire, i svom silinom izlazi u javnost neomeđena zdravim umom.
Takva sujeta je bezrazložna, ona nema svoje temelje. Ništa ovde nema ono na čemu se drži, sve što još postoji može da se stropošta svakog časa. Možda on to ne primećuje pa ne vidi ništa zbog nečega što je viša sila, ali nije na Žaklini Tatalović, recimo da sudi koliko je predsednik SNS-a oštećen i šta rade službe nadležne za zvanična mentalna iskliznuća.
Posle neuspele samokontrole odvratnim cinizmom, počinje nerviranje, gubitak misaone orijentacije i rafal uvreda i nipodaštavanja. Prizor koji je suviše čest da bi se mogao podneti. Serijski nervni slomovi nisu poželjan niti pristojan državnički manir. Građani žive pod snažnim osećanjem stida što je formalni šef države takav kakav jeste, i od tog srama zbog opšte nemoći nastaje socijalna agonija utamničenog društva.
Ali on strastveno mrzi novinare i medije i sve građane koji mu kvare izmišljene trijumfe, mitomanske pobede i nadahnuće da ih obrazloži neukusnim samoljubljem. Za njihovo javno satiranje postoji čitava dresirana kolonija ulizica. I javni senkrupi gde oni žive poput crva u lešu. I naravno, Lukas, koji će prostački mrzeti bilo koga u ime onoga koji ga je poslao.
Njegov pedigre podivljalog ljubimca koga je vlasnik pustio da ujeda po nalogu, nije nastao slučajno. Pogledajte samo biografije uglednih lupeža vladajućeg kartela! To su neoborive poternice, literarni likovi strave kojima se ne može odoleti.
U takvom društvu, Lukas je postao javno lice režima, kaskader za važne lomove gospodara. Maneken raspada i sunovrata, model alfa mužjaka za budućnost koje možda neće ni biti.
Ako ne bude snažnog otpora javnoj okupaciji Srbije, jedne večeri kad sve drugo bude pogašeno, imaćemo samo Pink.
Gledaćemo sablasti kao vlasnike naših života, njihov trijumf nad svakom istinom, seirenje pred robovima lišenim slike i glasa.
Komentari